Naša ćerka Neda je rodjena u 28. nedelji, dvanaest nedelja pre termina. Imala je 1.250 grama i neposredno nakon rodjenja mnogo problema – neonatalne konvulzije, probleme sa disanjem, varenjem, lasersku operaciju vida. Kao posledica nedostatka kiseonika nastupa moždano krvarenje 3. stepena koje je prouzrokovalo proširenje prednjih mozdanih komora.
Od samog početka, pedijatar-neonatolog nas je upozoravala da ce Nedi biti neophodna intenzivna fizikalna terapija ali mi nismo bili svesni ozbiljnosti problema koji su nam se desili. Mislili smo da nije važno kada će Neda prohodati, da je samo važno da ona hoda.
Kući je otpuštena posle tri meseca, pa sa četiri meseca krećemo na fizikalnu terapiju, istovremeno kod doktorke Stejin u Novom Sadu i u Bolnici za cerebralnu paralizu u Sokobanjskoj. Tu smo uvideli dva potpuno razlicita pristupa problemu – dok su u Sokobanjskoj bili prilično neodredjeni u pogledu vežbi (koliko se vežba, kada, koliko je ozbiljno Nedino stanje) u ordinaciji WS smo se suočili sa činjenicom da ćemo morati mnogo da vežbamo kako bi našoj ćerki bilo bolje i kako se njeno stanje ne bi pogoršavalo. To je značilo Vojtine vežbe tri puta na dan, zatim smo prosli obuku za Skvortsovu masazu, vežbe balansa na lopti, vežbe na parteru.

Ubrzo napustamo bolnicu u Sokobanjskoj, jer su insistirali da se dete “postavlja” na noge u periodu kada ona još uvek nije samostalno ni sedela a kamoli zauzimala četvoronožni položaj. Znači, njima je bilo važno samo da je što pre podignu na noge, bez obzira kako će taj njen hod da izgleda. Mi smo se zato odlučili za težu (jer je u pitanju veliki rad sa detetom) ali bez svake sumnje najbolju varijantu za nase dete – to je rad od više sati dnevno ali nešto što daje kvalitetne rezultate. Znači, važno je da Neda prohoda, ali zašto se ne bi “pomučili”, naporno vežbali pa da taj hod bude što je moguće kvalitetniji i lepši, i ne samo to, nego da se sačuvaju funkcije koje bi svakako bile narušene prevremenim “stavljanjem” na noge u momentu kada nema balansa, ravnoteže, kada jednostavno dete jos uvek nije sposobno niti spremno za samostalan hod.

Inače, dijagnoza Cerebralna paraliza je postavljena kada je Neda imala malo više od godinu dana. Iako smo znali kakve je probleme imala nakon rodjenja, koji stepen moždanog krvarenja, za nas je to bio veliki šok. Ali, brzo smo se povratili i shvatili da je najviše i najvažnije što mozemo da uradimo za nju da se posvetimo intenzivnom vežbanju i vremenom su se videli rezultati. Kod Nede su sve funkcije dolazile polako i postepeno, nakon napornog rada – počela je da se postavlja u četvoronozni polozaj sa godinu i po dana. Sa dve godine je počela da puzi, sa dve i po godine da se polako podiže u klečeći položaj. Kada su nam doktorka Stejin i terapeuti pričali da je jedan od ciljeva da Neda, pre vertikalizacije, nauči najpre da “hoda” na kolenima, kako bi joj se karlica rasteretila i imala bolji balans, nismo verovali da ćemo doći do toga da naša ljubimica celu kuću predje u tom položaju!

Sve je to posledica velikog rada, život smo organizovali tako da su vežbe i masaža prioritet a naravno, pored toga, isli smo na plivanje, jahanje, sve za šta smo mislili da će Nedi moći da pomogne.
I Neda se navikla na taj ritam zivota, iako je u početku, kao i svaka beba plakala i bunila se, vremenom je vežbanje postalo i igra, momenti kada pevamo, recitujemo, mazimo se…Naravno da ima trenutaka kada joj se ne vežba, tada promenimo vežbu, skrenemo joj pažnju, nekad po savetu fizijatra i odmaramo.

Danas je Neda jedna lepa i pametna 5-ogodisnja devojcica, koja pravi svoje prve korake uz nasu podršku. Ide u vrtić, voli knjige, muziku, druženje…Ne smem ni da pomislim sta bi bilo sa njom da nismo sasvim slučajno čuli za ordinaciju doktorke Vladice Stejin. Od nje i njenih saradnika smo naučili da niko našem detetu ne može biti bolji terapeut od nas, roditelja, da samo svakodnevni rad daje rezultate, da smo srećni sto Neda ima potencijala koji moraju da se iskoriste. Vremenom je Ordinacija postala naša druga kuća – Neda sa radošću odlazi na kontrole i vežbe, oseća veliku ljubav i pozrtvovanje ekipe ljudi koja tamo radi.Raduje se teta Sanji,Ivoni,Brani ,čika Gavri.
Dugujemo im veliku zahvalnost, što su nam “otvorili oči” da se suočimo sa ozbiljnim stanjem našeg deteta ali i mogučnošću da joj se pomogne, da ima sto kvalitetniji i bolji život. Tim doktorke Stejin poseduje veliko znanje, neprestano se usavršava i spreman je da to svoje znanje deli sa ljudima kojima je pomoć potrebna.

Naša priča jos uvek nije završena, čeka nas jos mnogo rada, truda i vežbanja sa ciljem da Neda jednog dana ima samostalan život i što kvalitetniji hod a sve to uz nesebičnu podršku i ljubav stručnog osoblja ordinacije doktorke Stejin.